Zmajevi u srpskoj kulturi

U prvom postu iz oblasti mitologije „Zmajevi u srpskom jeziku“ pokušao sam da krenem od samog početka i razjasnim leksičko poreklo i tumačenje termina zmaj, aždaja, ala i lamija u srpskoj mitologiji.

Ukratko: Zmaj je reč praslovenskog porekla i označava iskonsko mitsko biće slovenskog predanja, čiji je naziv kod nekih slovenskih naroda tokom vremena potisnut od strane latinskih termina. Ala, aždaja i lamija, koje se često poistovećuju sa zmajem, stigle su na Balkan sa turcima i ovde se razvile u novu, hibridnu vrstu nemani (jedinstvenu vrstu, pomenuti termini su sinonimi). Tako u srpskoj mitologiji, sa jedne strane, imamo zmaja, kao deo tradicionalne slovenske mitologije, a sa druge alu, aždaju/aždahu ili lamiju, kao „stečenu“ vrstu nemani, nastalu tokom istorije pod uticajem drugih kultura.

U ovom postu će biti reči o pojedinačnim karakteristikama ovih vrsta i specifičnom odnosu koji Srbi imaju prema zmajevima.

Narodna predanja su se najčešće prenosila kroz pesmu, pa su u tom obliku ostala sačuvana i do današnjih dana. Zato sam smatrao da je najbolji način za utvrđivanje osobina zmajva i aždaja, ala i lamija kroz analizu predanja sačuvanih u epskim pesmama. Kao bazom za ovu analizu, poslužio sam se Indeksom motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, Branislava Krstić i delom Petra Đurića: Zmajevi i druge nemani, koje mi je bilo od pomoći i pri sastavljanju prvog posta. U ovom izvoru naišao sam na sledeće osobine koje se mogu pripisati pomenutim mitološkim vrstama.

Osobine Aždaja, Lamija i Ala („Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena“, B. Krstić):

Aždaja:
· Ljudožder
· Čuva izvore i jezera i nikome ne da da pije iz njih
· Čuva neko drvo, cvet ili plod i nikome ne da da ih ubere
· Ima više glava
· Otima devojku od svatova
· Ubijaju je: junak, Svetac, dete, zmaj

Lamija:
· Proždire decu
· Ljudožder
· Čuva izvore i jezera i nikome ne da da pije iz njih
· Čuva drvo
· Otima devojku od svatova
· Ubijaju je: junak, Svetac, dete, zmaj
· Višeglava
· Kada joj Svetac ili junak otseku sve tri glave iz njih poteku tri reke: sa žitom, mlekom i vinom
· U obliku devojke mami junaka
· Goni roblje

Ala:
· Ljudožder
· Uništava letinu
· Čuva drvo, cvet ili plod
· Neda oblaku da izađe iz mora, pa tri godine ne pada kiša
· Iz tri odsečenih glava teku tri reke: od žita, mleka i vina
· Otima devojku od svatova
· Rastura sabor
· Ubijaju je: junak, Svetac, vila, konj ili dete
· Uzima obličje devojke da bi mamila junake

Navedene karakteristike ala, aždaja i lamija, prikazane u brojnim narodnim pesmama, najbolje potvrđuju teoriju da je, bez obzira na njihovo originalno poreklo, ovde reč o jednoj te istoj mitološkoj vrsti nemani. Interesantno je primetiti da negativan prikaz zmajeva, na koji nailazimo u zapadnoj kulturi i mitologiji (dragon = demon, neprijatelj čoveka i protivnik hrišćanstva), odgovara opisu ove vrste!

Za razliku od ala, aždaja i lamija u kojima su oslikane sve nedaće sa kojima se narod tokom vekova susretao, Zmajevi su kod Srba imali sasvim drugačiju ulogu. Taj specifičan odnos je, također, prikazan u mnogim epskim pesmama. Jednu od najdirektniji ilustracija ovog odnosa nalazimo u stihovima pesme Miloš Obilić zmajski sin:

Što god ima Srbina junaka,
Svakoga su odgojile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili.

Zmajevi su u epskim pesmama predstavljani kao zaštitnici, nadrealna sila koja je bila moćan saveznik u borbi protiv neprijatelja. Ta veza Srba i zmajeva bila je toliko jaka da je ponekad dolazilo i do stvaranja potomaka između žene i zmaja. Takvi potomci su, svi do jednog, stasavali u „vanserijske“ junake, oličenje snage, hrabrosti i rodoljublja. Po predanju, „zmajevite junake“ bilo je moguće prepoznati po nekim obeležjima, kao što je pramen vučije dlake na mišici ili upisana sablja na grudima. U pesmi Miloš Obilić zmajski sin kao potomci zmajeva, osim Miloša Obilića, navode se još i:

1. Zmaj Ognjenji Vuk
2. Banović Sekula
3. Banović Strahinja
4. Relja Bošnjanin
5. Marko Kraljević i
6. Ljutica Bogdan

Ovom spisku je moguće pridodati još neka imena koja se u tom kontekstu pominju u drugim narodnim pesmama.

U prilog prethodnom, pobrojaću neke od glavinh osobina Zmajeva koje su prikazane u epskim pesmama, služeći se, još jednom, Indeksom motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, B. Krstić:

Zmaj:

· Junake zmajskog porekla rodila je žena sa zmajem
· Zmaj je pobratim junaku
· Zmaj oslobađa devojku od Arapa ili aždaje
· Zmaj oslobađa svatove od turaka
· Zmaj je prijatelj Srba – kad zmajevi izginu, srpsko carstvo propada (smrt Zmaja na Kosovu – poraz Srba)
· Zmaj pomaže junaku da uhvati vilu
· Zmaj ubija aždaju ili pomaže junaku da to uradi

U mnogim, danas dostupnim, izvorima koji reprezentuju drevno narodno predanje nailazimo na potvrdu ovakog predstavljanja pomenutih vrsta. Možda u prilog tome govori i poznata hrišćanska scena u kojoj (u pravoslavnoj interpretaciji) Sveti Đorđe ubija aždahu... aždahu, a ne zmaja!

Sasvim je moguće da predanja još nekih sloveskih naroda kriju sličan stav prema ovim mitskim bićima. Koristim priliku da uputim poziv za kontakt svakome ko se bavio ovom temom iz "drugog ugla". Bilo bi mi zadovoljstvo da blogu pridodam tekstove takve sadržine u cilju stvaranja šire slike o slovenskoj mitologiji i predanju.

Zmaj u srpskom jeziku

U srpskom jeziku postoji nekoliko pojmova koji se često poistovećuju sa pojmom Zmaj. To su: Ala, Aždaja i Lamija.
Da li su Zmaj, Ala, Aždaja i Lamija zaista sinonimi ili su to različite vrste mitoloških nemani?

Njihova leksička analiza izgleda ovako:

-Zmaj – je reč praslovenskog porekla. Nekada je postojala leksička veza između reči zmaj i zmija, ali se ona vremenom izgubila. Zmaj je strogi čuvar, ali, češće, sibol zla i demonskih težnji. Kao demonski simbol poistovećen je sa zmijom.

- Ala i Aždaja (hala i aždaha)- potiču iz turskog jezika.
Aždaja (aždaha, haždaja) – od turskog ejderha, ejdeha - ogromna neman koja proždire ljude. Koren reči je persijskog porekla: ežderha, eždeha, ežder – zmijoliko biće sa nogama, krilima i jednom ili više glava. Sinonimi koji se sreću su ažder, eždelije, ežder.
Ala (hala) – je slična aždaji, sa naglašenijom duhovnom silom. Neman koja može da leti, kontroliše oblake i navodi grad na letinu (po narodnoj književnosti).

- Lamija (lamia, lamja, lamnja) – starogrčkog porekla, označava ženskog demona, po liku ružnu staricu, koja se pred svetom pokazuje kao lepa devojka; sisa krv muškaraca i hrani se njihovim srcima.

Iz ove analize se vidi da je Zmaj izvorna slovenska reč, dok su ostale tri preuzete iz drugih kultura sa kojima su slovenski narodi dolazili u dodir.
Ale i Aždaje su na Balkansko poluostrvo stigle sa turskim osvajačima. Iako se ovi pojmovi u svom izvornom obliku prevode na engleski jezik isto kao i reč zmaj - dragon, u srpskoj kulturi su doživele metamorfozu. Dugim boravkom Osmanlija na Balkanskom poluostrvu došlo je do neminovnog mešanja kultura, pa su se tako Ale i Aždaje razvile u hibridnu vrstu koja je po svojim osobinama počela da se razlikuje od svojih izvornih oblika. Tako su se u srpskoj narodnoj književnosti izdvojile dve vrste nemani: prva (izvorna) Zmaj i druga (preuzeta i hibridizovana) koja se naziva Alom ili Aždajom, kao sinonimima za istu mitološku vrstu.
Nešto slično se dogodilo i sa Lamijom. U srpskoj narodnoj književnosti ona je predstavljena kao nema, često krilata i višeglava koja po svojim osobinama (ružnoći, proždrljivošću, zlobi, nemilosrdnosti) ne predstavlja posebnu vrstu, već samo drugi naziv za aždaju i alu. U narodnim pričama sa juga Srbije (okolina Vranja i Leskovca) ne upotrebljava se reč aždaja već isključivo Lamanja.

Na osnovu svega rečenog, odgovor na pitanje sa početka teksta mogao bi da glasi ovako:

Zmaj, Ala, Aždaja i Lamija su termini koji se odnose na dve mitološke vrste zastupljene u srpskoj kulturi:

1. Zmaj – izvorna slovenska neman
2. Ala, Aždaja, Lamija/lamanja – preuzeti (neslovenski) termini kojima se naziva jedna modifikovana/izvedena vrsta nemani

Ovakav zaključak se ipak, vrlo često, ne naslućuje u većini leksikografskih dela. Tako, na primer, u „Leksikonu stranih reči i izraza“ Milana Vujaklije stoji sledeća definicija pojma:

- aždaja (tur. Ejderha)- zmaj, ala, neman, čudovište

Mislim da ovakve pojave ne govore direktno protiv teze o različitosti ovih vrsta, već su pre posledica njihovog površnog posmatranja. Za njihovo pravilno diferenciranje potrebna je detaljna analiza srpske narodne književnosti i predanja.

Slična evolucija pojmova vezanih za ovu mitološku vrstu desila se kod većine slovenskih naroda. Nakon velike seobe naroda, leksička oblast koja je imenovala fenomene poput zmajeva i drugih nemani doživela je metamorfozu. Tako su se latnski pojmovi kao što su draco, serpens, anguis i drugi sinonimi ukrstili sa leksičkim pojmovima naroda koji su, pre seobe, bili na periferiji antičke zajednice. Kod nekih slovenskih naroda, koji su bili pod uticajem zapadnog rimskog carstva, latinski pojmovi su potpuno istisnuli domaće. Tako je reč zmaj zamenjena latinskom rečju draco (npr. Česi koriste reči drak ili bad). Bugari, Rusi i Slovenci i dalje koriste reč sličnu zmaju, dok je kod južnih slovena, kao što je već pomenuto, došlo i do preuzimanja pojmova turskih osvajača koji su evoluirali u nove pojmove.
Ovde je važno naglasiti da su predstava o zmajevima u srpskoj narodnoj književnosti i odnos Srba prema njima unikatni u odnosu na predstavu i stav koji su prema ovim mitološkim bićima imali ostali evropski narodi. Više o tome u sledećem postu: „Zmajevi u srpskoj kulturi“.